Bude se uspomene.. Namerno ili ne, ali secam se nekih davnih trenutaka.. Magla na ochima.. A kroz maglu - vidim sunchana jutra u jednom gradu dalekom.. Vidim ponovo ona chetiri zida.. I one ulice, meni drage... Vidim one iste ljude koje sam nekad poznavala.. Vidim ono shto mi toliko nedostaje.... Ne nadaj se - to nisi ti..
Srce mi ponovo ispunjava ona ista nada da sam na sigurnom putu ka boljem sutra.. Ochi ustreptale od srece shto imam priliku da se dokazem.. Dushom se shiti neka vesela pesma.. Vraca se zelja za istim uspesima, za istim ljudima.. Ne, ne nadaj se - ne za tobom..
Ponovo prozivljam iste momente, naizgled sasvim nebitne - kako doruchkujem u ona ista chetiri zida, gledajuci u onaj divni goblen shto ga je gazdarica ostavila na zidu ili kako shetam onim dragim mi ulicama (potajno se nadajuci kako cu sresti omiljenog glumca u gomili nepoznatih lica), kako gledam kroz prozor gradskog prevoza na mnogobrojne sluchajne prolaznike, zamishljene kao i ja, kako se penjem dragim stepenicama ishcekujuci da ponovo ostvarim one iste uspehe... Iznova slusham pesmu usamljenog jazzera na shetalishtu, gledam onu reku, tako dragu.. I opet kupujem kod iste prodavachice, telefoniram sa iste govornice sa voljenim bicima koja su tada bila daleko, i puna nostalgije secam se svih onih dragih ljudi sa kojima sam provodila vreme... Ne nadaj se, ne prizeljkujem da sam ponovo sa tobom.
Onda se nekako polako, uz zvuke neke dobro poznate Chorbine pesme, kao iz sna budim i shvatam da nisam tamo.. Ja sam ovde.. I nishta nije kao shto je bilo.. Niti sam ja ono shto sam nekad mislila da jesam. I oni ljudi.. Oni ljudi su svakako potpuno drugachiji nego shto sam ih ja onda ochima devojchurka, zeljnog novih prijateljstava i ljubavi koji idealizuje svaki sekund zivota, videla.. Ne.. To su neki sasvim drugi ljudi, ali priznajem da je iluzija bila zaista lepa.. Poneko od njih josh uvek pokushava da mi dokaze kako nisam pogreshila.. Ipak ne, ne nadaj se.. Odavno sam shvatila ko si ti.. Mada, nazalost, suvishe kasno.
I razmishljam tako, da li su mi snovi sada isti? Da li ponovo zelim da postignem iste ciljeve? Da li ponovo zelim iste ljude? Da li i dalje cheznem za onim ulicama?... Bezbroj pitanja se postavlja.. A odgovor je isti - ne znam.... Ali jedno znam - i kada bih proshla sve iz pochetka tebe ne bih volela ponovo da sretnem.. I nikada ti ime spominjala ne bih..
....
Sada pokushavam da izgradim neke nove snove, da otkrijem nove puteve i da na zivot gledam drugim ochima.. Trudim se da ne budem naivna, bar ne onoliko koliko sam bila.. Ko zna kuda nas ovaj zivot vodi..
Krenesh jednim putem, a na kraju zavrshish na nekom sasvim drugom mestu.. Nekada to bude dobro, nekada ne, ali to se valjda zove sudbina..
Josh jedan dan ode u vetar.. Kao da ga nije ni bilo.. Ostaje samo pesma zbog koje sam valjda i zalutala u ovoj magli secanja..
..."Svanulo je iznad crkve Svetog Marka,
cistaci u zutom ulice su prali,
kuci su se vukli parovi iz parka"......
Prodjoh udaljena carstva, preplovih 7 mora, vodih ratove sa gusarima, pomogoh potlachenim narodima u borbi za slobodu, pomirih mnoge zavadjene svetove, ukrotih neke lavove, zakrpih jednu ozonsku rupu, posadih shumu, zaustavih cunami u naletu, spasih jedno dete ispred auta, reshih svetski energetski problem, ponovo obidjoh udaljeno carstvo i usput predjoh i severni i juzni pol.
Kad sam se probudila osmeh mi se nije vratio na lice. Dan je bio sumoran.
A ja shvatih da ne znam da nadjem radosno jutro. 
